Dimitrije Vasiljević: Vratar iz Njujorka naučio me životu

Ličnosti / KULTURA I SPORT

Dimitrije Vasiljević: Vratar iz Njujorka naučio me životu

22.12.2018. 11:47 / Izvor: Nezavisne novine

Dimitrije Vasiljević je čovjek impresivne životne i profesionalne biografije. Prije svega on je prvi srpski doktor džez klavira, Beograđanin s američkom adresom, gdje aktivno nastupa i predaje kao profesor na "Xavier University of Louisiana" u Nju Orleansu.

Nakon 11 godina ovaj pijanista i kompozitor održaće koncert na domaćoj sceni, a čast da ga ugosti ima upravo scena Kulturnog centra Banski dvor u Banjaluci, gdje će nastupiti 24. decembra, s početkom u 20 časova. Vasiljević je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i na "Berklee College of Music" u Bostonu. Završio je master studije iz džez klavira na "New York University Steinhardt" u Njujorku i doktorirao džez klavir na "University of Illinois at Urbana-Champaign". Trenutno predaje na "Xavier University of Louisiana" u Nju Orleansu, a u intervjuu za "Nezavisne" govori o koncertu u Banjaluci, snalaženju u dalekoj zemlji, posljednjem albumu i budućim planovima.

"Nedavno sam sklopio četvorogodišnji ugovor s američkom diskografskom kućom 'Ropeadope Records' za koju snimaju i neka od najvećih imena današnje džez scene poput Aarona Parksa, Natea Smitha, Eddiea Palmierija, Christiana Scotta i drugih. Ova kuća me izabrala za jednog od svojih predstavnika u trci za 'Grammy' nominacije 2019. u četiri kategorije. U planu je evropska turneja u nekoliko zemalja sledećeg leta, novi solo klavirski album je u fazi postprodukcije, a sprema se i koncert u Beogradu u toku 2019", otkrio je on dio planova za naredni period.

U sviračkom smislu na ovim prostorima Vas nije bilo 11 godina, koliko je trajalo i Vaše odsustvo iz Srbije. Zašto ste za povratnički koncert izabrali Banjaluku, a ne rodni Beograd, i kakav repertoar očekuje posjetioce?

Tih 11 godina prošlo je brzo, čini se nekad kao 11 dana. U tih 11 godina stalo je mnogo toga, profesionalnog, ličnog, životnog, iskustvenog. Ipak, nekako je tako ispalo da sam za sve to vreme svoj muzički put gradio isključivo na prostoru SAD, dok sam u Srbiju dolazio kad sam i kako mogao, i te kratke izlete koristio uglavnom za odmor i opuštanje kod kuće, među najmilijima. Muziku shvatam izuzetno ozbiljno i svaki koncert pa i svirku koje sviram doživljavam kao veoma važan životni momenat, posle koga se uvek osećam bogatijim i u muzičkom i u životnom smislu. Iz tog razloga svoje nastupe biram pažljivo i trudim se da ne srljam u bilo šta, po bilo koju cenu i pod bilo kakvim uslovima, već da svaki nastup koji imam bude pažljivo isplaniran, osmišljen i organizovan, kako muzički, tako i logistički. Takav pristup donosi i publici za koju sviram, ali i meni kao izvođaču daleko veću satisfakciju i kvalitetnije iskustvo. U Banjaluci sam prvi put u životu bio tek prošlog leta, i taj grad, kao i njegovi gostoprimljivi i srdačni žitelji su me u potpunosti osvojili svojim šarmom, talentom i iskrenošću, a poziv za koncert u Banskom dvoru je usledio vrlo brzo nakon moje posete. Iako je koncert u Beogradu u Kolarčevoj zadužbini originalno planiran da bude prvi nakon 11 godina, odluka da to ipak bude Banjaluka je pala nekako prirodno i spontano, usled zaista velike želje da prihvatim poziv Banskog dvora i sa Banjalučanima se ovog puta upoznam i kroz muziku.

Poznati ste kao prvi srpski doktor džez klavira. Ipak, Vaš američki san nije došao preko noći. Dosta ste radili, čak i poslove koji nemaju nikakve veze sa umjetnošću, ali odustajanje nije bilo opcija?

Prošao sam neke prilično teške dane i godine radeći na svom muzičkom putu, koji je krivudao, ali na svu sreću, nekako ipak uvek išao naviše. Bilo je, naravno, i kriznih trenutaka kada mi se činilo da je odustajanje od muzike možda i jedina zdravorazumska opcija, međutim kada bi se takvo nešto i desilo, ipak bih uvek uspeo da prebrodim krizu, i nakon nekoliko dana oporavka shvatio da je muzika moj jedini, pravi i iskreni put, od koga nema odustajanja. Nije to nikad bio ni hir, ni ambicija, ni inat, pa čak ni nekakva zaslepljujuća ljubav. Muzika je jednostavno oduvek bila neodvojivi deo moje ličnosti i svojevrsni usud, bez koga ne bih mogao da zamislim postojanje na ovom svetu.

Pročitala sam negdje da Vam je u cilju da snimite disk koji će činiti kompozicije inspirisane ljudima koje ste sretali kroz svoj životni put u Americi. A svoju će kompoziciju dobiti čak i jedan vratar iz Njujorka. Šta je, kada je on u pitanju, ostavilo najveći utisak na Vas?

Vratar kog spominjete je moj dobar prijatelj iz Njujorka, Marinko Pantović, čovek veće misli od mnogih doktora nauka koje poznajem i još većeg srca, inače Srbin rodom iz Goražda. S njim sam delio dobro i zlo nekoliko godina dok smo kao kostanari živeli zajedno u Njujorku i od njega sam naučio o životu, čini mi se, više nego u svim školama koje sam pohađao. Kada sam prvi put tražio njegov stan, doselivši se u Njujork, on mi je u poruci dao precizne smernice kako da ga nađem i na kraju dodao: "Kad iz Metropoliten avenije skreneš u 118. ulicu i pogledaš desno, videćeš moju zgradu, stigao si na odredište i - postaješ kralj Kvinsa". Godinama kasnije posvetio sam mu kompoziciju na svom albumu "Slučajni nomad", koja se upravo zove "Kralj Kvinsa". Naredni, solo klavirski album koji završavam, a čiji se izlazak može očekivati za nekoliko meseci, na mom matičnom "Ropeadope Records labelu" će se zvati "Us/Mi" i predstavljaće svojevrsnu kolekciju muzičkih portreta nekih od meni najbližih i najdražih ljudi, bez kojih moj umetnički put ne bi bio ne samo kvalitetan i uzbudljiv koliko jeste, već možda čak ni moguć.

Posljednji album "Slučajni nomad" snimljen je u formi kvinteta. Oni koji dobro poznaju muziku s ovih prostora osjećaju uticaj iste u kompozicijama. Kako su muzičari sa kojima ste sarađivali gledali na našu muziku, da li im se dopala i kako im objasniti da u nekoj kompoziciji želite da dočarate krik dinarskih planina, kako ste jednom prilikom naveli?

Imao sam tu sreću da svoju autorsku muziku sviram sa mnogim stranim muzičarima, predstavnicima različitih svetskih kultura - od Južnoamerikanaca i Amerikanaca, preko Evropljana, do Afrikanaca i Azijaca. Sve ove kulture imaju svoja jaka muzička nasleđa iz kojih sam mnogo toga pokupio i naučio kroz sviranje i druženje s njima. Ali našu tradicionalnu srpsku i uopšte balkansku muziku prirodno sam uvek najviše osećao kao svoju, te sam nju i prožeo kroz svoj kompozicioni stil. Svirajući tu muziku sa svim ovim ljudima, za mene je uvek iskustvo kao da ponovo otkrivam sebe i svoj narod. Neverovatno je to da, iako stranim muzičarima u početku naše muzičko nasleđe često zvuči čudno i teško za izvođenje, već nakon kratkog upoznavanja sa njim oni počnu da shvataju tu energiju, taj specifičan zvuk i ideju koja se krije u njenom kriku, i svi polako ulaze u "gruv". Tada se dešava nešto predivno. Počinjete da čujete kako svako od njih unosi delić svoje tradicionalne muzike i sopstvene kulture u kojoj je odrastao u kolektivni zvuk koji stvaramo, pritom se prilagođavajući srpskom melosu kojim odiše moja muzika, a sve to uokvireno jezikom modernog džeza u kom smo svi godinama trenirani.

Šta je to što Srbiju, BiH, ili generalno sve države bivše Jugoslavije koči da u odnosu recimo na Ameriku imaju umjetničku scenu na kojoj će se na pravi način valorizovati nečiji talenat. Šta nam u tom segmentu nedostaje i šta je to zbog čega ste se Vi otisnuli preko okeana?

Ovo je pitanje čiji je odgovor jako kompleksan i za koji bi mi, ukoliko bih na njega želeo potpuno precizno da odgovorim, trebalo desetine stranica jednog opsežnog naučnog rada. No, ukratko, nesporno je da i Srbija i BiH, kao i ostale republike bivše Jugoslavije, poseduju veoma dobre muzičke i umetničke predispozicije, čijim predstavnicima talenat nikako ne manjka. No, konkretno u Srbiji, odakle potičem i gde sam odrastao i stekao svoja prva muzička znanja, a pretpostavljam da je slično i u ostalim ex-Yu nacijama, oduvek je postojala i određena nonšalantnost prema iskorišćavanju i materijalizovanju tog bogomdanog talenta. Ljudi su generalno opušteni, imaju tendenciju da se oslone samo na talenat, a da njegovo brušenje i rad na sebi i sopstvenoj darovitosti naprosto gurnu u stranu, ili čak u potpunosti zanemare. To, nažalost, često dovodi do pojave nekompletnog muzičara, koji je "mogao, znao i hteo", ali, eto, nikad iz ovog ili onog razloga nije postigao profesionalni nivo koji parira svetskim standardima. Nastaje fenomen "liči, a nije". Publika, usled nemogućnosti izbora, usled dugogodišnje izolovanosti od svetskih tokova, pa tako i umetničke scene, vremenom snižava kriterijume i prihvata taj "kakav god nivo". Danas vidim da kod nas ima sve više onih pravih umetnika koji ne samo da liče, nego JESU to što rade.

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Akta.ba.

Ostale vijesti iz rubrike

Ličnosti