Putovanja koja nas menjaju nisu ona u kojima menjamo mesto, već ona u kojima menjamo pogled na svet. Takvo je bilo i naše nedavno putovanje u Japan, organizovano u okviru Svjetskog kongresa preduzetnika za Jugoistočnu Evropu, u organizaciji kompanije Promo Global i Perspektive.
Na čelu ove ekspedicije bili su naši dragi prijatelji Goca Kovačević i Vinko Čuro, zajedno sa izuzetnim profesorom emeritusom Velimirom Srićom, čovekom koji je svojim znanjem, skromnošću i širinom duha uneo dodatnu dubinu svakom susretu i razgovoru. Glavna tema ovog putovanja bila je poseta Expo 2025 u Osaki – globalni susret ideja, inovacija i vizija budućnosti.
Naš vodič Ivan, delegiran od strane agencije Putnik iz Beograda, bio je više od vodiča – bio je most između naše kulture i japanskog duha. Uz njegovu pomoć, Japan nam se otvorio kao knjiga prepuna simbola, tišine, poštovanja i nenametljive lepote. Tokio nas je dočekao u punom sjaju. Plovili smo rekom Sumidom, divili se zgradi Asahi pivare i monumentalnom Tokyo Skytree tornju.
Uronili smo u tišinu Sensō-ji hrama, najstarijeg hrama u Tokiju, a zatim uronili u metež Šibuje – raskrsnicu koju preplavi više od milion ljudi dnevno. Narednog dana, šetali smo oko carske palate, udahnuli mir Jojogi parka i veličanstvenog Meiji hrama. Prošli smo kroz boje i energiju Harajuku ulice, osetili puls Šinđukua – njegovu železničku stanicu, svetleće bilborde, Golden Gai s barovima veličine ormara. U tišini Hanazono Inari svetilišta zaokružili smo sliku duhovnog i urbanog Japana.
Jedan od najlepših dana bio je izlet u Kamakuru, drevnu prestonicu iz perioda 12–14. veka. Tamo nas je dočekala spokojna snaga Hachimangu svetilišta i grandioznost bronzanog Bude u Kotoku-in hramu. Dan smo završili uz vetar sa okeana i zvuk talasa – podsećanje da priroda u Japanu nikada nije daleko. U Narinu park šetali smo među jelenima koji slobodno hodaju pored ljudi – još jedan dokaz japanske harmonije između čoveka, prirode i božanskog. U Todaiji hramu, pred najvećim Budom u Japanu, svako od nas je zastao u tišini – poneo poruku, ili ostavio teret.
U Osaki, užurbani ritam Nambe i svetla Dotonborija pokazali su nam i drugo lice Japana – ono koje se smeje, jede u hodu i traži uživanje u trenutku.
A onda Expo – svet u malom, budućnost na dohvat ruke. Paviljoni Srbije, Slovenije i SAD ostavili su snažan utisak, dok su Crna Gora, Makedonija i Hrvatska pokazale toplinu svog identiteta. Tog dana, 3. jula, Japan je slavio svoj nacionalni praznik – i imao smo privilegiju da budemo na Expu u trenutku kada ga je posetio i sam japanski car. Tišina, red, dostojanstvo – tako izgleda poštovanje u zemlji izlazećeg sunca.
Naše putovanje trajalo je samo desetak dana, ali će u duši trajati mnogo duže. Japan nas nije fascinirao svojom tehnologijom – fascinirao nas je svojom tišinom, smirenošću, disciplinom, nevidljivom snagom duha. Zahvalni organizatorima, vodiču Ivanu, i svakom članu naše ekspedicije iz svih krajeva bivše Jugoslavije, nosimo u sebi osećaj da nismo samo putovali – već da smo se vratili drugačiji, tiši, mudriji i sa više poštovanja prema svakodnevici.
Piše: Vojin S. Ostojić, predsjednik kompanije Montex Group
