Zlatiborka Popov-Momčinović: Protesti su znak jedinstvenog društva

Profesorica Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu Zlatiborka Popov-Momčinović u intervjuu za Oslobođenje kazala je da se bojim da se u kontekstu ovog političkog sistema nikad ne može desiti neka radikalna promjena te da je ponosna na banjalučke studente.

Profesorice, jeste li očekivali da iz međunarodne zajednice pozdrave demokratsko pravo građana na iskazivanje nezadovoljstva, a sa druge strane osudu domaćih političara?

Meni su te reakcije potpuno očekivane. Znamo koliko je strani faktor prisutan u BiH i da se zalaže da građani i građanke budu više uključeni u politička zbivanja. Stalno potenciraju da oni trebaju pratiti rad Parlamenta, slati kritike, slušati. Što se tiče domaćih političara, to je jednostavno takav metalni sklop ljudi koje smo izabrali, a koji misle da ih je na ta mjesta sveti duh postavio, da sjede 20 godina, a da nemaju nikakvu obavezu prema društvu i onim ljudima koji su ih birali i tu je neka bahatost koja provejava kroz njihove javne nastupe. Ta bahatost može biti otvorenog tipa, kao što je slučaj sa nekim političarima, a može biti prikrivena, kao kod nekih stranaka koje pripadaju građanskoj opciji i koje bi trebale podupirati ovakve priče. Čak se i kod tih stranaka, iz njihovog načina komuniciranja, vidi mačohistička bahatost, studenti se nazivaju kretenima.

Puno je bilo kritika i za medije, pogotovo one koji su nastojali ispratiti sva dešavanja zadnjih dana?

Mediji su uvijek tu da budu neki pas čuvar društva i same demokratije i onda se očekuje tako velika odgovornost njih. Mediji su tu da ispune visoke kodekse novinarstva, ali na način kako funkcionišu danas, teško je biti do kraja profesionalan. Tu su i razni pritisci koji novinari i novinarke trpe od raznih centara moći. 

Slažete li se sa visokim predstavnikom u BiH, da je matični broj bio samo okidač nezadovoljstva u građanima, koje se nakuplja godinama?

Da, s tim se u potpunosti slažem. Nezadovoljstvo se gomilalo, akumuliralo i tako počinju svi protesti. Uvijek se sjetim segregacije Amerikanaca na američkom jugu i šta je bio okidač? Okidač je bio kada je jedna krojačica u autobusu odbila da ustane bijelcu i zbog toga je završila u zatvoru. Onda se afroamerička populacija mobilisala, organizovala proteste, krenula u akciju da postanu građani u punom smislu reči.

Građani u BiH neće odustati? Ide izborna godina, a čini se da kampanja nije ni stala. Možemo li očekivati napredak u takvom okruženju?

To je pomalo futurističko pitanje, ali ja se nadam da neće stati. Pratim sve društvene mreže, vidim da se sve više ljudi pridružuje sa zahtjevima i da se talas proširuje. Vidim kakve poruke ljudi šalju, kroz neki performativan način, koji nije onako neka politička floskula. Traži se potpuno novi duh od političkih predstavnika i predstavnika samih institucija.

Je li kasno došao prijedlog iz SDP-a BiH o organizovanju prijevremenih izbora?

Možda jeste stigao kasno, ali mi robujemo toj nekoj priči da nam izbori trebaju svake četiri godine. Mislim da je to pogrešno. U mnogim zemljama, gdje je demokratija stabilna i konsolidovana, ako se desi kriza vlasti, ako je ona izgubila legitimitet, izbori se dešavaju često, vlade rade u tehničkom mandatu, političari su profesionalci koji rade tokom tog vakuuma dok se ne ispuni volja građana. Tako da je to u principu dobar prijedlog, da se održe vanredni izbori, ali se, sa druge strane, bojim da se u kontekstu ovog političkog sistema nikad ne može desiti neka radikalna promjena, imajući u vidu kakav Izborni zakon imamo i da nije još došlo do ustavnih promjena.

Dobro je to što su studenti u Banjoj Luci progovorili i to ne samo o stvarima koje se tiču te populacije?

To je sjajno, ovo pokazuje da su građani i građanke svesni da mi imamo minimum nečega što nas spaja, da ova država konačno profunkcioniše, iako neki tvrde da nismo jedinstveno društvo. Ja sam jako ponosna na studente u Banjoj Luci, da su smogli snage da u takvom okruženju neke polurepresije izađu i javno iskažu svoje mišljenje, a znamo, nažalost, kakva klima vlada. Generalno, kada je riječ o studentskoj populaciji, kada oni traže nešto mimo studentskog standarda, optužuju se da traže ono što im ne pripada, a što je pogrešno jer su oni građani i građanke podjednako kao vi i ja. Uz to, oni su potencijal, kao aktivni građani neće imati strah u životu, da iskažu ono šta misle.

 Da li je za Vas Sarajevo danas siguran grad?

Kako definišemo sigurnost? To je složena tema. Relativno veliki broj gradova nije siguran i lakše je u maloj sredini gde se svi prepoznaju. Kao pripadnica naroda kojem pripadam, a što se vidi iz imena i prezimena, mogu reći da se ovdje osećam potpuno sigurno, da nikad nemam problema u tome da kažem svoje mišljenje, pa i da tu svoju etničku pripadnost javno objelodanim. Nisam nikad imala neku neprijatnu situaciju u Sarajevu, to je grad koji je strašno propatio i snažan je izašao iz toga, uz borbu da sačuva onaj duh koji je imao, multikulturalnost, specifičan smisao za humor...

Može li se akademska zajednica aktivnije uključiti u rješavanje problema koje ima naša država?

Imamo uski krug angažovanih intelektualaca, profesora i profesorica koje viđamo u medijima, koji šalju ozbiljne poruke, ali opet većina ide linijom manjeg otpora i tabori zatvoren unutar zgrada akademskih ustanova. Da li je to dijelom strah, a dijelom i nedostatak vremena. Otkada je uvedena ova bolonja, to je tako veliki pritisak na ljude koji rade na fakultetu, ima sve više studenata, sve više obaveza, te jako puno administrativnih poslova, a najmanje se bavite naukom. To opet ne amnestira tu našu dužnost, da ljudi koji rade na univerzitetu, što bi rekao Immanuel Kant, budu bastion javne upotrebe uma, da šalju pozitivne poruke. Sa druge strane, postoji i ta bahatost da se u društvu ne cijeni ni znanje, ni postignuće i rad, već je nekako nerad postao nešto čime se treba ponositi i pohvaliti. Sa takvim konceptom nećemo nigdje stići.

Foto: Oslobođenje