Milan Gutić, predsednik grupacije "Instel" - Samo posao nije dovoljan za sreću

(Milan Gutić)

"Biznis, ako ne preraste u duhovnu sferu života, je kao drvo koje ne daje plodove. Pre ili kasnije, završiće u vatri", citira misli jednog vladike Milan Gutić, predsednik grupacije "Instel", pokušavajući da naglasi da se privreda i kultura ne mogu jedna bez druge razvijati.

Uporedo sa poslom, razvijao je i klub za animiranje sporta, rekreacije, kulture, zabave, nauke i vere. Jačao je sopstveni duh, ali i odnos prema drugim ljudima. Kaže da je čovek srećan onoliko koliko su ljudi oko njega srećni.

Milan Gutić, predsednik grupacije "Instel", u privrednim vodama "pliva" dvadeset godina. Uz veliku pomoć i podršku brata Vladimira i ćerke Biljane, koji su suvlasnici firme, razvijaju poslovanje u Srbiji i Republici Srpskoj.

To je bio i motiv da podrži osnivanje Kluba privrednika Srbije i Republike Srpske, za koji kaže da je izuzetno dobar i izuzetno potreban projekat.

- Drina teče da bi ljude spajala. Tako bi i novoosnovani klub trebalo da bude kohezioni faktor između ljudi i ideja, privrede i kulture - kaže Gutić.

Kompanija "Instel" se bavi telekomunikacijama, hidraškim, građevinskim i energetskim poslovima, kao i proizvodnjom i prometom izvorske vode. Na području Srbije, pored "Instel Inženjeringa" iz Novog Sada i "Instel" Beograda, posluju i poslovne jedinice u Zrenjaninu, Kikindi, Subotici, Somboru, Apatinu, Sremskoj Mitrovici, Nišu i Užicu, a na području Republike Srpske, u Čajniču.

- Iskusni investitori sugerišu da ne treba sva jaja stavljati u istu korpu. Zato smo se mi odlučili da diversifikujemo posao – kaže Gutić.

Znanje u rukama

Inženjer telekomunikacija, planinar, ljubitelj poezije, privrednik, Milan Gutić je rođen 1953. godine u Zenici. Odrastao je u radničkoj porodici, uz dve sestre i bratom.

- Ono što nosim iz porodice je navika na rad. Odlučio sam se za tehničke nauke jer ko svoju struku ima, ni rata ni potopa se ne boji.,

Do rata svi su dobro živeli, seća se Gutić, a kada je krenula nevolja i suočavanje sa životom, onima koji su imali posao u rukama je bilo mnogo lakše.

(Milan Gutić sa zaposlenima u kompaniji)

- Sa suprugom i ćerkom sam 1992. godine došao u Zrenjanin i napravio firmu "Instel" (instalacija telekomunikacija). Krenuo sam od izgradnje telefonskih mreža, i to veoma uspešno. Bili smo prvi u Vojvodini i među najuspešnijima u Srbiji. Posle Dejtona, kod mene je došlo stotinak radnika sa tih područja i pokrenuli smo novi posao. Počeli smo da gradimo vodovode, gasovode, kanalizaciju. U Beogradu smo osnovali firmu 1995, pa zatim u Novom Sadu, Kikindi, Somboru, a 1998. godine otvorili preduzeće u Bijeljini. Brat je preuzeo "Instel" na području Republike Srpske. Danas imamo četiri pravna subjekta "Instel inženjering" u Novom Sadu, "Instel" Beograd, "Multimedija" Apatin i "Instel" Bijeljini. Ukupno zapošljavamo oko 150 radnika - kaže naš sagovornik, koji obavlja funkciju predsednika kompanije, dok je upravljanje prepustio ćerki.

Balans

Ljudska sreća je harmonija sebe i sredine. Paralelno je balansirao između posla i negovanja duhovnih vrednosti. Aktivan je podjednako na oba polja.

- Ja nisam tipični biznismen. Biznis je previše surov i nemilosrdan. Ne može samo posao čoveku doneti sreću. Paralelno sam sa poslom vodio i "Instal klub", a među osnivačima su pokojni Duško Trifunović, zatim Pero Zubac, Dobrica Erić, umetnici Ivana Žigon, Merima Njegomir i iguman manastira Velika Remeta, Stefan. Klub je ustalio "Instelovu" nagradu za poeziju i svake godine izdaje zbirku poezije sa kojom časti svoje prijatelje i poslovne partnere.

Kada je rodnu Zenicu zamenio Zrenjaninom, lako se uklopio u novu sredinu. Jedan je od onih koji pokušavaju da se izdignu na objektivno stanovište.

- Bez obzira gde čovek živi, uspeh zavisi od odnosa sa ljudima. Svi oni koji se boje pomeranja su na neki način zaštićeni, a to nije tržišno. Dok radiš preko prijatelja i rodbine ti si zaštićen. Život je jedna tržišna utakmica. Ja sam promenu prihvatio. Za sve ono u šta čovek čvrsto veruje, on će naći način da to i ispuni, a za ono u šta ne veruje naći će razlog da odustane.

Čvrsto je odlučio da mora da uspe.

Na kraju razgovora, ipak, dodaje da čovek zna za zavičaj tek kad ga izgubi i citira stihove Duška Trifunovića:

- Sišao sam ko što mnogi čine sa planine pune mesečine otud gde se zemlja ne okreće gde se mora i ono što se neće. Verujte mi da još takvih ima ni po babu ni po stričevima. Shvatio sam sad bez zavičaja šta me spaja a šta me razdvaja, nostalgiju i ostale tuge i da moram nadmašiti druge.

Marija Kambić