Staklo - priča puna duše

Priča o Staklu, kultnoj sarajevskoj kafani, a danas restoranu, daleko je od tek puke priče o ugostiteljstvu. Ona je jedno svjedočenje o vremenima prošlim, o duhu jednog grada, a posebno njenom samom srcu - Baščaršiji.

Restoran Staklo danas

Priča je to koja govori i o ljudima, o toplini i ljepoti života, a likovi koji se u njoj pojavljuju, toliko su živopisni i „ljudski“, da je iz današnje površno-cinično-digitalno filtrirane prizme teško povjerovati da su nekad zaista postojali. Jedan baš takav, a ujedno i glavni akter ove priče je Bekir Ibrahimagić, nekad „najmlađi gazda kafane“ na Baščaršiji, a danas penzioner koji je mirne duše prepustio posao sinu Edinu.

To pak ne znači da ovaj šarmantni brko, pune glave kose i markantnog, spikerskog glasa, sada sjedi skrštenih ruku, daleko od toga! Nije on taj i takav, i dalje sve vidi i sve zna, jer Čaršija je to, informacije putuju brže neg’ što ih stigneš potražiti na Googleu. Samo je nakon tolikih godina rada i truda zaslužio da živi malo ležernijim tempom, pa makar onoliko koliko to njegov temperament dozvoljava…

Šamrlica, smreka i mesingane tacnice

"Sve je krenulo od mog tetka i tetke, oni su to otvorili 1964. godine, a nažalost nisu imali djece. Ja sam kao mali, sa 6, 7 godina tu dolazio i radio. Daju mi šamrlicu, ja stanem na nju i fildžane perem! U to vrijeme to je bila bosanska kafana – samo kafa, sok, smreka, čaj… Kafa je bila turska, tad se tako zvala. Smreka se kod mene u buradima pravila. Ima u kući jedna magaza u kojoj su bila drvena buradpo 200-300 litara. I onda se to u pletarama nosilo dole i sipalo. Smreka je bila hit! Onda sam završio osnovnu školu i krenuo u Prvu gimnaziju – svi smo završili Prvu gimnaziju, i ćerka Amela i sin Edin i ja! Pomalo sam radio u kafani kroz školovanje, recimo subotom ujutro meni bi dali one đezvice i mesingane i bakrene tacnice, pa trljaj „purol“ pastom, dok se ne zasjaje. Jednom je naišao neki stariji čovjek i vidio mene kako trljam te tacne, pa mi reče, „Idi ti sine kupi kilu brašna!“. Ja se čudim, pa neću pitu praviti, ali kupim, a on to uzme, pa umoči čistu krpu u brašno i protrlja ih – znate kako to sjaj daje i skida prljavštinu!", rado se prisjeća Bekir.

 Kako je ašerijasti momak nabavio "džulboks"

"U četvrtom razredu gimnazije na polugodištu sam preuzeo posao. Imao sam tada manje od 18 godina, ali tetak se teško razbolio, pa je mene pozvao. Prije je to bilo tako, poštovanje, znalo se. I tetak i tetka nekako su mene od sve djece najviše voljeli, valjda sam ja bio malo ašerijast. Ali i vrijedan i pošten. Prije je raspust bio u februaru, pa sam taj čitav raspust proveo radeći tu, od ujutro do naveče, ali bilo je problema, nije bilo posla. Tetak me je tad pitao, bi li ti nešto tu promijenio, ubacio, da nam se posao poboljša? Mnogi su me nagovarali da otvorim kafić, to je bilo vrijeme "Starog sata", "Đerdana" i drugih, ali ja nisam nikad radio sa alkoholom. Da sam radio sa alkoholom, a tako mlad, otišao bih na stranu.

Bila je tad i kafana "Dibek", isto bosanska kafana, a u to doba na Čaršiji je svega i bilo 4, 5 kafana. E, taj "Dibek" je bio ubacio flipere i džuboks. Tetak u to vrijeme više nije izlazio iz kuće, ali je sve znao – to je ta Čaršija! I pita on mene, "Šta ti misliš o tim fliperima?". Ja mu kažem da ne bih ja to, to je kocka, tu se pare ubacuju, ljudi se klade, ne bih, hoću mirno da spavam. „A bi’l ubacio onaj "džulboks"? "E, to ne bi loše bilo, kažem mu ja. "Hajde ti onda potraži taj džulboks!", veli on. Bila je tada jedna birtija "1001 noć" koja je cijelu noć radila i meni je neko rekao da oni prodaju džuboks. Ja nađem Halida (gazdu, op.a.) i on pristane. Odemo mi onda kod tetka, tu su bili advokati, svi su papiri bili tu, da je džuboks ušao u Jugoslaviju tad i tad, da je plaćena carina itd. – to je tad sve moralo biti kako treba! Napravili su ugovor i tetak je platio. "Pare od džulboksa", veli meni tetak, "da bi se nadoknadilo ono što sam ja platio, to ćeš tetki davat’, da se otplati!"

"Bila je jedna stara ekipa Sarajlija koja je u Staklo dolazila, pola ih sada nije živo, npr. doktor Mustafa Huljan, to je najbolji čovjek bio na zemaljskoj kugli, i idemo on, ja i još par njih naveče po džuboks u "1001 noć". I bio je jedan Bajro koji je trokolicu gurao i nabacili smo mi taj džuboks na trokolicu i dogurali ga u Staklo i uključili.

Navili smo neku pjesmu – to je grmilo do tramvajske stanice gore na Čaršiji, ne možeš ga smanjiti! Nema Halida, kasno je, šta ćeš… Ujutro sam otvorio kafanu, a raji je odmah bilo interesantno, pa su ubacivali pare u džuboks, a i dalje to grmi… Do mene je tad bila "Elektrotehna"i bio je jedan Omer šef, stariji čovjek, i dođe on meni, pa kaže: "Allaha ti, Bekire, smanji ovo, sve mi spada s polica!" Nekako ja poslije nađoh Halida, kaže, nazad imaš jedno dugme i samo smanjiš!", prisjeća se Bekir sa osmijehom.

Najmlađi gazda na Čaršiji na raportu kod tetka

"Tad je krenuo posao, od džuboksa. Bio sam četvrti razred gimnazije, treba matura, treba fakultet upisati, a ja sam sve bio zapustio, ma nisam ni išao u školu. Zove tetak na raport. "Šta ima? Ima’l posla?", pita. "Ima, fala Bogu", kucnem ja u drvo. "Sve je to lijepo i fino, ali šta je sa školom?" Ja šutim. "Sve znam," kaže, "uzet ću ti ključ od radnje, školu moraš završiti, pa onda tek kafana!". Otkud ti znaš da ja ne idem u školu, mislim se ja…

Završio sam onda gimnaziju, čak mi je samo jedna ocjena falila da prođem odličnim. Upišem i Ekonomski fakultet. A tetak, koji je tad već ozbiljno bolestan, nazove u Tuzlu – imamo tamo neke familije, da ja završim i ugostiteljsku školu, jer ne mogu voditi kafanu ako nemam završenu ugostiteljsku školu. To je išlo brzo, puno predmeta iz gimnazije su mi priznali polagao sam samo stručne ispite, pa sam tako završio i ugostiteljsku školu. Tetak tada prepiše kafanu sa sebe na tetku, a mene stavi za "stručnog poslovođu". Tako sam ja postao najmlađi gazda na Čaršiji.

Kako sam ja preuzeo kafanu, tako sam to krenuo malo dizati na viši nivo. Počela su renoviranja, ulaganja, to su rane ’80-te, džuboks je svoje odradio. Jedna mala zanimljivost vezana je za iglu u džuboksu – kad ti zatreba nova, samo je možeš u Italiji kupiti! Upali auto, hajde u Italiju, kupi iglu i vrati se! Samo radi igle! Kupio sam u Italiji i ploču Adriana Celentana, pjesma "Juppi du". A prijatelja Hamdiju, koji je eto baš umro na dan kad sam se ja ženio, ta je pjesma strašno nervirala. A raja su kao u inat samo puštala "Juppi du" po čitav dan! "A Bog vas ubio, ko donese ovu ploču!",  žali se Hamdija, "pa koliko puta ovaj izgovori Juppi du, juppi du!". I on je jedno jutro došao u kafanu, ubacio pare u džuboks i navio tu pjesmu od Adriana Celentana i pisao, brojao koliko puta čovjek kaže Juppi du! Onda sam ubacio muziku sa pojačalom, pa od jednog od najjačih DJ-eva u Jugoslaviji nabavljao miksove pjesama i imao sam odličnu muziku. Staklo je bila i jedina kafana u gradu gdje je žena mogla doći sama i da je niko ne smije dirati. Kažu neki da su me se bojali, jer sam valjda tako izgledao malo prijeko, a ja sam to od tetka naučio – stavi ruke iza leđa, prošeta po kafani i samo ovako glavom! Tad znaš da ti je taraba, da nikad više u ovu kafanu nećeš ući.", priča pomalo sjetno.

Studenti iz Vijećnice na kafi u "Staklari"

"U Staklo su dolazila raja iz Vijećnice. Bivša čitava Jugoslavija zna za Staklo. Svi koji su dolazili u Sarajevo da studiraju, išli su u Vijećnicu da uče – čak sam i ja taj četvrti razred išao u Vijećnicu da učim, jer nisam baš imao vremena da idem u školu. Ujutro su se oko 4, 5 sati brojevi dijelili, pa bi se uzeo broj da bi ušao u Vijećnicu da učiš. Mi smo u tom periodu kafanu otvarali u 5 sati ujutro – ljudi nisu imali gdje ići, pa hajde u Staklo na kafu! Tadašnje Staklo je kao prostor bilo podijeljeno na dva dijela. Taj drugi dio nije imao uopšte prozora i onda je moj tetak napravio stakleni plafon! To su bile staklene ploče, a iznad toga je napravio plastični krov da bi svjetlost mogla ulaziti. Tad su tu bili i neki kanarinci, pa valjalo je njih hraniti, čistiti za njima… A raja su to voljela! To je bila u ona doba kultna kafana! Svi ti studenti koji su kasnije postali političari i u ono vrijeme, ne samo u ovo, svi su oni kroz Staklo prošli. A nedjeljom dok je tetak bio živ, radilo se samo ujutro od 9 do 11 ili 12h, i tad su mnogi dolazili, poznati stari političari, poput gradonačelnika Lagumdžije ili recimo Džemala Bijedića, i oni su sjedili tu i pili kafu, i vjerovatno su se tu i razni dogovori pravili. Zvanični naziv kafane je tad bio „Bosanska kafana Baščaršija". Međutim, ta raja iz Vijećnice su je prozvali ne Staklo nego "Staklara".

Tako je došlo do naziva Staklo. Poslije kad sam ja preuzeo posao, to sam i i zvanično promijenio."

Poslijeratni dani i prepoznatljivi iftari

"Do rata je to nastavila biti bosanska kafana, solidno sam radio, imao sam normalan život. Kafana je radila do 19 h, tako da sam ja bio slobodan poslije i da izađem sa djevojkom, odnosno suprugom, a 1982. g. sam se i oženio. Do rata je to sve funkcionisalo. Kad se rat završio, trebalo je Staklo renovirati, nešto uraditi. Krenuo sam ponovo sa bosanskom kafanom, međutim, nije to više bilo ni blizu – nema one raje, nema posla, nema Vijećnice! Pazari su bili mizerni, nije se moglo čak ni preživjeti. Tetak i tetka su kafanu ostavili meni i sestri, pa smo ona i ja pričali šta dalje, da li da otvorimo restoran, aščinicu ili šta već. Tad su nastale moje velike muke, počeo sam da renoviram, ulažem, kamate su bile jako visoke, napravio sam kuhinju u podrumu, ali bila je to sve skupa potpuno neizvjesna investicija! To mi je bio najteži period u životu. Bukvalno nismo imali šta jesti! Ali onda je došao prvi ramazan i sestra mi je dala meni za stari sarajevski iftar od 7 jela. Taj ramazan me je malo „izvadio“, uzeo sam zraka. Malo je tad krenulo, mogao sam stizati neke rate kredita, ali još je to bio težak trenutak. Tada sam sticajem okolnosti otišao na Zetru i ponudili su mi neki posao, catering za 1000 ljudi. Ma nema teorije! Ali bio sam tamo tu noć kad je ta večera bila i vidio šta je i kako je, i kad je završilo, pita mene direktor, kako ti se čini? Rekoh mu, ja bih ovo deset puta bolje napravio! "Pa zato sam te i pitao!", kaže on.

Tad sam krenuo sa cateringom, 1996. g. Krenuo sam onda sa zaista velikim poslovima cateringa, a Zetra mi je bila vrlo interesantna, tad smo te velike večere pravili u Zetri. Tako sam ušao u te poslove i to radim vrlo pošteno, vrlo kvalitetno, usluga na visokom nivou, i s vremenom mi smo sve više i više dizali standard, pogotovo kako se i Edin (sin, op.a.) uključio. Digli smo to zaista na jedan maksimalni nivo, u državi, ne u gradu! Radimo širom BiH. Kasnije smo pravili i sve više i više iftara, sve bolje i bolje, stekli reputaciju time. Jedini nam je problem što ne možemo velike iftare praviti kod sebe, fali nam prostor. U Staklu stane do 50 ljudi, mada pravili smo u Uniticu za 200-300 ljudi. Iftari na ulici su pak posebna priča. Komšija i ja smo bili odlučili da napravimo jedan iftar, pa smo zvali komšije, familiju, prijatelje, malo političara, šehidske porodice, ratne vojne invalide, policiju – skupilo se tu oko 400 ljudi na ulici. Pravili smo to jedno 4-5 godina zaredom, i onda sam ja to prekinuo jer je krenulo puno politički, a ja ne želim to. Počeli su dolaziti novinari, a ja nisam dao da se slika, da se priča. Jednu noć na iftaru nam je slučajno bio gost g. Janković, gradonačelnik Ljubljane. A komšija i ja smo ga upoznali kad se polagao kamen temeljac za džamiju, bila je to jedna velika donatorska veče u Zetri koju sam ja radio. Uglavnom, došao je bio gradonačelnik Janković u Vijećnicu da primi neku nagradu, pa nam se javio i mi ga zovnemo na iftar. I dobijamo mi poruku iz Slovenije nakon nekih desetak dana da je slovenački parlament pričao o iftaru u Sarajevu!

Po iftarima smo onda postali prepoznatljivi. Radili smo i jako puno cateringa za izuzetno poznate ljude, od Billa Clintona i njegove supruge, Erdogana – kojeg je bilo i najteže raditi, jer zahtjevna je ekipa oko njega zbog straha od trovanja, to su strašne kontrole, pa predsjednica Grabar Kitarović, predsjednik Bugarske, pa ambasadori, zaista dosta poznatih ličnosti, također i prijeme u našem Predsjedništvu.", ističe Bekir.

Moderna vremena i Ibes d.o.o.

"Onda je nastalo proširenje, otvorio sam restoran u BBI-ju, pa u Uniticu, pa i na Zetri sam jedno vrijeme kuglanu držao.U vrijeme mojih najtežih trenutaka otvorio sam slastičarnu-radionu, i razvlačio sam kolače po cijelom gradu.

Novo Staklo, opremljeno za moderna vremena i neke nove priče

Isporučivao sam kolače slastičarnama, državnim organima. Danas imamo vlastitu proizvodnju sa najmodernijim kapacitetima, pravu malu fabriku hrane.“ A šta je danas sa Staklom? "Nema ono više onaj štih koje je imalo u stara vremena, ali recimo interesantno je kad dijaspora dođe i svi traže Staklo. Pa neki od njih mene znaju, pa sjednemo i popričamo, i mada to nisu više ona vremena, zaista imamo divna sjećanja – tu su se parovi upoznavali, poslije se i ženili!"

Zašto ime firme Ibes?

"Ibes kao firma nastala je 1998. g. Pričali smo bili o imenu Ibis, ali već je postojao lanac hotela pod tim imenom, koji je igrom slučaja došao i u Sarajevu, pa su svi mislili da su moji… Uglavnom, dumali smo onda šta ćemo, pa jedan reče Ibes – super! Ibrahimagić Bekir Sarajevo. A ovo "e“"sutra će se pretvoriti u "Edin", završava svoju priču Bekir.