Bora Milutinović, fudbalski čudotvorac: Sušić je dobar trener

Fudbalski stručnjak Bora Milutinović (68), rodom iz Bajine Bašte, poznat je po tome što je na pet uzastopnih svetskih fudbalskih prvenstava vodio različite selekcije. Trenutno živi i radi u Kataru na funkciji savjetnika na Institutu sporta za mlade u Dohi.

Mnogi kažu da ste jedan od najzaslužnijih što je Katar dobio organizaciju Svjetskog prvenstva 2022. Koliko ste Vi zapravo pomogli?

- Ja sam ponosan što sam bio ambasador Katara za prvenstvo 2022. Kada zemlja ima lidere sa vizijom kao što ih ima Katar, moguće je ostvariti i ono što je izgledalo neostvarivo. Moja je sreća je što sam bio član tog tima koji je zaista postigao veliki uspjeh. U takvom timu je svako doprineo koliko je mogao.

Trenutno ste na funkciji savjetnika na Institutu sporta za mlade u Dohi. Šta podrazumijeva Vaš posao?

- Aspire akademija je sportska institucija, a glavna želja njenih čelnih ljudi je da pomognu mladim ljudima i Kataranima da se bave sportom. Pored obrazovanja i zdravstva, sport je jedan od priroriteta u ovoj zemlji, što je velika sreća. Oni namjeravaju da se u tom segmentu približe svijetu i ja tu pomažem svojim iskustvom koje sam stekao u brojnim zemljama. Ima jako interesantan program koji se zove Aspire dream. Njihova ideja ja da mladima iz cijelog svijeta, pogotovo Afrike i nerazvijenih zemalja Amerike, daju mogućnost da igrajući fudbal mogu putovati i da provedu tri nedjelje u Kataru. Ovdje su već bili Paragvaj, Kostarika, Gvatemala, Tajland, Vijetnam, kao i veliki broj afričkih zemalja. Ja i posjećujem te zemlje, dajem savjete, pričam iskustva iz svoje mladosti i pomažem u otkrivanju talenata.

Poznato je da arapske zemlje ne štede novac, a dosadašnje informacije govore da će SP biti istinski spektakl. Šta možemo očekivati od SP 2022.?

- Kao prvo, meni je najvažnije da dočekam to prvenstvo ako Bog da. U Kataru sam, inače, prvi put bio 1993. I nevjerovatno je koliko ova zemlja napreduje. Mogu da kažem da će to biti Svjetsko prvenstvo iz snova! Infrastruktura će biti na najvišem nivou, a o svemu tome vode računa najbolji stručnjaci. Na ovako malom prostoru to će biti izuzetno prvenstvo.

Koliko je fudbal popularan u Kataru i kakva je situacija sa navijačima?

- Jedna od najvećih želja ljudi u Aspireu je da se fudbal omasovi. Zemlja ima samo 300.000 stanovnika na malom prostoru. Oni imaju svoju tradiciju, ali pokušavaju da se približe svijetu i polako zahvaljujući medijima ima sve više interesa za fudbalom. Međutim, zahvaljajujući svojoj geografskoj poziciji i blizini Evrope i Azije nije toliko udaljen. Avio-saobraćaj je itekako razvijen i prvenstvo će navijačima biti interesantno ne samo zbog fudbala, već i turizma, jer ovdje ima mnogo šta da se vidi. Ne samo u Kataru, već i susjednim zemljama.

Ima li tamo namještanja utakmica ili nekih drugih afera koje potresaju svjetski fudbal?

- Nema. Ipak je ovdje najvažnije da se igra, a nema ni potrebe. Ima malo timova i ljudi poštuju pravila.

Kako se snalaze ove evropske zvijezde poput Raula koji je vjerovatno trenutno najpoznatiji fudbaler koji igra u Kataru?

- Al Sadd, tim u kojem sam i ja radio, je uzeo njega upravo zato da bude primjer mladim igračima. Kako treba da se ponaša i na terenu i van njega. Nije toliko važno da li postiže golove, već da pokaže kako treba da se ponaša sportista. On posjeduje izuzetne ljudske kvalitete.

Ne znam koliko pratite kvalifikacije za SP u Brazilu 2014., ali Bosna i Hercegovina je u ponajboljoj situaciji od svih bivših jugoslovenskih republika. Da li Vas to iznenađuje?

- Pogledajte samo kvalitet bivših jugoslovenskih reprezentacija. Prošli put sa Ćirom u kvalifikacijama protiv Portugalaca se ostalo bez prvenstva u zadnjem trenutku. Tu je Hrvatska, tu je bila Srbija na SP, Makedonija i Slovenija su takođe dobri. Na tom našem području je oduvijek bilo talenata. Na drugoj poziciji nikada ne znate ko vas čeka u baražu, kao što se desilo i protiv Portugalaca.

Reprezentaciju BiH vodi Safet Sušić. Vjerujete li da će odvesti BiH na Mundijal?

- Safet je bio jedan od najvećih ne samo bosanskih, već jugoslovenskih fudbalera. Safet je bio zvijezda u Francuskoj u svoje vrijeme. Treba samo imati vjere u svoje mogućnosti i moja je želja da BiH ode na Svjetsko prvenstvo. To je moja želja i bila bi mi zaista drago. To bi bilo divno i za ljude koji imaju puno entuzijazma.

Imate li kontakta sa nekim stručnjakom bh. korijena?

- Na žalost, ti kontakti se sa vremenom izgube. Mušović je ovdje imao veliki uspijeh i živi u istoj zgradi, tu je sada i Baždarević sa kojim takođe imam kontakt. Uglavnom imam kontakt sa ovima koji su u Kataru.

Čitav svijet Vas poznaje po tome što se na SP odveli pet različitih reprezentacija - Meksiko 1986., Kostariku 1990., SAD 1994., Nigeriju 1998. i Kinu 2002., što je pošlo za rukom još samo Carlosu Parreiri. Međutim, zanima me šta smatrate svojim najvećim neuspjehom?

- Uvijek sam davao sve od sebe da moj tim napravi dobar rezultat i presretan sam što sam imao priliku da radim sa toliko zemalja. Prije bih rekao da imam neispunjenu želju da budem selektor Srbije.

U Meksiku i Kostariki ste dobili ulicu, u Kini spomenik i poštansku marku. Šta je to čime impresionirate ljude?

- Ja u šali kažem da je to zato što sam imao sreću da se rodim u Bajinoj Bašti. Tamo sam stekao sve navike, a ljudi razmišljaju drugačije nego u ostalim našim krajevima. Imao sam takođe i sreću da budem član čuvenih Partizanovih beba, mada baš nisam bio na tom nivou. Lako se prilagođavam u svakoj situaciji... Inače, u Meksiku sam dobio najveće priznanje zbog rezultata na prvenstvu 1986. U Kini su me 2009. stavili na listu 60 ličnosti koji su najviše uticali na razvoj te zemlje, a među brojnim naučnicima, piscima, glumcima, ja sam jedini koji je zaista i radio u Kini.

Kažu da ste i u Kataru vrlo popularni. Možda neki oblakoder nazovu po Vama ili je već bilo nekih neobičnih gestova zahvalnosti?

- (smijeh) Nisam o tome razmišljao. Meni je važno da sam ovde pronašao svoje mjesto pod suncem. Ljudi me poštuju i to je za mene dovoljno.

Mnogi ne znaju da ste Vi bili zamjena na turneji Željezničara početkom šezdesetih u Turskoj?

- Mnogi ne znaju i da je moj cimer u Olimpijskoj reprezentaciji Jugoslaviji bio Osim. Sticajem okolnosti Želji je bio potreban jedan vezni igrač, a u šali kažem da im je trebao neko da oduzima lopte da Mišo Smajlović i Osim mogu da igraju (smijeh). To je za mene bila nezaboravna turneja jer je Željo bio jedan od najboljih timova sa mnogo talentovanih igrača. To je bila negde '63, '64., kada je Bukal igrao centarfora, Radović na golu...

Da li je tačna priča da ste pred meč četvrfinala Meksika i Njemačke 1986., zamolili novinare da obiđu najbližu rodbinu svih fudbalera iz reprezentacije, a onda ste igračima navodno u svlačionici pred početak meča pustili izjave i rasplakali ih, što ih je jako motivisalo?

- Zahvaljujući informacijama koje sam imao, tačno je da smo imali jedan motivacioni film, ali to je samo jedan mali deo kod pripremanja igrača.

Koliko je uopšte važna psihologija?

- Važno je imati informacije i da se mogu kontrolisati emocije. Uvijek sam puno čitao i to me dosta zanimalo. Kako se prilazi mladom igraču, šta treba da se radi, kako treba da razmišlja da bi se postigao uspjeh.

Pa kako Vi motivišete mlade igrače?

- Šta zapravo uopšte znači motivacija?! Samo kroz priču, teško može da se nešto postigne. Čovek treba da ima viziju i način. Ja sam imao sreću da naučim puno do naših trenera, a i američki treneri su na tom polju otišli daleko.

Šta Vam je sada izazov?

- Svaki dan je izazov. Meni su se dešavale nevjerovatne stvari. Bio sam trener Meksika koji nikada nije imao stranca. Kostarika, Kina, Amerika... sve se to dešavalo sticajem raznih okolnosti. I kada radite sve dobro i kako treba, sreća je važan faktor.

Dok ste vodili reprezentaciju Iraka prije par godina, često ste znalo i zapucati u blizini. Kažu da ste jednom prilikom u šali rekli da Bojim se da mi Bog ne pošalje e-mail i ne kaže, Bora došlo je tvoje vrijeme. Zbog čega ste prihvatili taj prilično opasan posao i da li je tačno da ste na neki poseban način osjećali povezanost sa Iračanima?

- (smijeh) Da, to sam u šali rekao. Ma, nisam ja o tome ni razmišljao. Nisam doduše puno vremena proveo u Bagdadu, ali sam emocinalno vezan za te ljude zbog tih ratnih vremena i saosjećao sam sa njima. Ti ujedinjeni igrači su postigli sjajan uspjeh. Kada doživite tolike simpatije i zadovoljstvo u takvim okolnostima, to je zaista nešto posebno. Mi smo tada 2009. na Kupu konfederacija odigrali dvije utakmice neriješeno i izgubili od Španije 1:0. Način na koji su igrali i borili se za svoju zemlju, bio je izvanredan.

Nakon Iraka gdje ste, kažu, kroz fudbal bar na trenutak ujedinili sve sukobljene strane, iz Irana, tačnije Persepolisa, devetostrukog prvaka ove zemlje, je stigla vijest da ste u najužem izboru za njihovog trenera. Možda biste nekada mogli postati i pregovarač UN-a za hronično užareni Bliski istok?

- Ja sam zaista sretan što se ljudi mene sećaju i sa poštovanjem govore o mom radu.

Koliko često dolazite u Srbiju?

- Uspijem svake godine jednom, dva puta na par dana da dođem do Bajine Bašte i posjetim sestru i njenu porodicu, Miloševu familiju. Nemam vremena, na žalost.

Da li ste još uvijek saradnik FK Partizan?

- Partizan je moj tim. Ja sam presretan što sam bio igrač Partizana i bio član one čuvene generacije, mada ja nisam bio na tom nivou. Danas, međutim, nemam neki poseban kontakt s klubom.

Da li ste se umorili od ovog nomadskog života i planirate li se negdje trajno skrasiti?

- (smijeh) Stvarno se moram ovako nasmijati. Nema ništa ljepše od nomadskog života. Ja sam cio život putovao i mislim da mi život ne bi bio interesantan kada ne bih putovao.

Ali baza Vam je ipak Meksiko?

- Pa, da. Tamo mi je supruga koja ponekad dođe u Katar, a tamo mi je i kćerka.

S obzirom da Vam je supruga Meksikanka, zanima me da li više volite taco i tekilu ili balkanski roštilj i šljivovicu?

- (smijeh) Ja ne pijem, ali nema ništa bolje od čorbastog pasulja, ajvara, pršute i kajmaka iz Bajine Bašte. Naravno, svaka zemlja ima nešto svoje - salsa mexicana, tortilja, kineski specijaliteti...

Kojim jezikom pričate u kući?

- Španskim, ali mi nijedan jezik nije perfektan.

Imate li se namjeru penzionisati ili bez fudbala nema života?

- Života nema bez mašte. Ja sam tokom svojih putovanja snimio više od 500 sati materijala pa to ponekad gledam. Neki su toliko stari da nemam aparata da ih pustim i gledam.

Da li ćete možda napraviti neki autobiografski film od toliko materijala?

- Od 60 i neke snimam, jer sam se tada malo bavio i novinarstvom. Nigdje ne putujem bez kamere. Moraću zaista početi da razmišljam da napravim film, to bi zaista bilo interesantno.

Balkanski klupski fudbal je pao na prilično niske grane. Kako ga unaprijediti?

- Toliko se govori o globalizaciji i ona stvarno donosi mnogo pozitivnih stvari, ali na fudbal baš i nema pozitivan uticaj. Mladi igrači odlaze previše rano. U moje vreme se nije moglo otići pre 28. godine. Sada odlaze bez iskustva. Globalizacija sada ne dozvoljava da se uvede takvo pravilo. Mnogi menadžeri prate decu od 14, 15 godina i odvode ih.

Ko je, po Vašem mišljenju, bio najbolji i najveći jugoslovenski fudbalski čarobnjak?

- Eh (smijeh). Kada bih spomenuo mog brata Miloša mnogi bi rekli da nisam objektivan. Ali u našoj zemlji je bilo dosta dobrih igrača - Šeki, Bobek, Osim, Zebec, Džaja, Ferhat. Ali nezahvalno je sada reći samo jedno ime.

Koga najviše cijenite od trenera?

- Ljudi uglavnom govore o trenerima koji su osvojili titule, premda je bilo i ima trenera koji rade i promovišu mlade igrače. Pa i Sušić je veliki trener kada napravi takvu reprezentaciju u takvim uslovima i to ima veliku vrijednost. Ja sam jednom rekao da je za mene najbolji Tena, za kojeg mnogi nisu ni čuli, a on je bio olimpijski pobednik sa meksičkim timom koji nikada nije osvojio Olimpijske igre. To je izvanredan uspijeh, ali ljudi prate samo timove koji imaju veliki publicitet. A sjetite se samo kakve je uspijehe napravio Osim u Japanu...

Obožavate šah. S kim ga najčešće igrate i koji fudbaler je najbolji šahista s kojim ste do sada imali priliku igrati?

- (smijeh) Kažu da ako hoćete da budete dobar trener, morate igrati šah, jer dobar trener vidi ono što drugi ne vide. Fudbalska strategija je slična šahovskoj. Kod nas sam najviše šah igrao sa Šekularcem, a kažu da je Ferhatović dobro igrao šah, mada sam s njim odigrao samo jednu partiju. Volim da igram brzopotezne partije i volim da pobjeđujem. Imam i ovdje u Kataru nekih prijatelja entuzijasta koji vole šah.

Na kraju Vas moram pitati za Vaš megapopularni Twitter nalog u Kini?

- (smijeh) Da, trenutno me prati skoro 3,5 miliona Kineza. Pišem na engleskom, ali oni odmah prevode i na kineski. Svakog dana pišem. Njih ne zanima šta se dešava u svetu, već šta se dešava oko mene. Meni je zadovoljstvo da budem na taj način u kontaktu sa Kinezima.

(startbih.info)