Aleksandar Hemon: Moj pokretač je želja da pričam priče

Aleksandar Hemon – Saša, kako voli da ga zovu – napustio je rodno Sarajevo i došao u Čikago 1992. u okviru programa kulturne razmjene, upravo kad je počela opsada. Rješio je da ostane, učeći engleski dok je kao ulični promoter radio za Greenpeace i gledao na vijestima kako mu rodni grad gori. Nekadašnji novinar u Bosni, Hemon je napisao prvu priču na engleskom 1995. i kroz deset godina dobio stipendiju Guggenheim fondacije i „stipendiju za genije“ MacArthur fondacije za dijela koja je napisao na svom novom jeziku.

Njegov roman iz 2008, Projekat Lazarus, počeo je kao istraživanje istinite priče o bjeguncu od pogroma u istočnoj Evropi, koga je 1908. godine ubio šef čikaške policije. U knjizi koju Hemon naziva „Abu Graib romanom“ objavljene su i fotografije komandira policije koji pozira sa ubijenim bjeguncem. Narator je Brik, kolumnista i bosanski emigrant u Čikagu, koji dobija grant da otputuje u Moldaviju, pa zatim u Sarajevo, da istraži svijet koji su i on i Lazarus ostavili iza sebe.

Neopterećen granicama između beletristike i publicistike – „ne postoji takva razlika u Bosni“, kaže on – Hemon u svojim dijelima ispituje mnoge upotrebe narativa, od viceva i glasina do načina na koji države stvaraju nacionalne identitete, a pojedinci se bore da zadrže koherentnost. „Na neki način, ne postoji stvarni život“, kaže on, „Uvijek je to priča o životu koji živiš“. Među najintimnijima od ovih istraživanja je esej „Akvarijum“ iz njegove nove, debitantske publicističke knjige The Book of My Lives, koji opisuje smrt njegove jednogodišnje ćerke, dok njegova trogodišnja ćerka uči da govori i izmišlja nepostojećeg brata. Knjiga nosi posvetu „Za Izabel, koja vječno diše na mojim grudima.“

Sastao sam se sa Hemonom u stanu njegove agentkinje Nikol Aragi u Čelsiju. Kada sam stigao, zatekao sam ga ispred velikog televizora kako raspravlja o fudbalskoj strategiji sa somalijskim piscem Nurudinom Farahom. Hemon me je odveo do dugačkog, masivnog drvenog stola i seli smo direktno jedan naspram drugog. Nervozno se igrao sa plastičnim zatvaračem, kotrljajući ga po stolu dok smo razgovarali. Radi se o krupnom čovjeku, a u njegovom držanju ima kontrolisane agresije. Ozbiljan je, ali lako se nasmije, čvrst ali povremeno samoironičan. „Postoji jedno vrlo prosto pravilo u pisanju“, rekao mi je, „Sve je grozno, do trenutka kada to prestane da bude.“

Kako ti se čini priča da je Saša Hemon došao u Ameriku, nije znao engleski, a onda je dvije godine kasnije sjeo da napiše Pitanje Bruna?

-To je poznata američka priča [smeh]. Uklapa se u priču o useljenicima koji su prošli kroz Elis Ajlend: to su bile nule – nekakvi poluljudi. Imali su potencijala, ali naravno da s njim ništa nisu mogli da urade tamo odakle su došli, jer to nije bila Amerika, pa kad su došli ovdje iznenada su procvjetali.

Ne znam tačne brojke, ali otprilike polovina ljudi koji su prošli kroz Elis Ajlend vratila se kući. Došli su da zarade, a ne da stvaraju istoriju.

Ali ti se nisi vratio kući?

Mogao sam u jednom trenutku, ali nisam. Život je počeo ovdje. Čikago nije loše mjesto za život. Ali uobičajena priča o imigraciji – sretno ispunjavanje ljudskog potencijala u Americi koje nije moguće nigdje drugdje – to je zaista obična propaganda. Stvar je mnogo komplikovanija.

Da li si uprostio svoju sopstvenu priču kako bi je i sam lakše razumio?

Ako jesam, nisam to uradio namjerno. Nadam se da nisam. Jednom sam otišao kod ljekara, a on mi je postavljao rutinska pitanja da mi popuni karton. Svako pitanje je bilo „da ili ne“ pitanje. Pitao bi me, „Da li jedete meso?“ a ja bih odgovorio „Znate, ne jedem neke vrste mesa, ali jedem neke druge, ali ni to ne radim često, zavisi kakav je dan“. Gledao me je kao potpunog ludaka. Shvatio sam da ne umijem da dam jednostavan odgovor. Sve je bilo komplikovano. To sam shvatio jer uvijek, na bilo čije i bilo kakvo pitanje, pomislim, „Malo je komplikovanije nego što misliš“. U tom smislu sam psihološki nespreman da pojednostavljujem bilo šta, o sebi ili nekom drugom. Moja bivša žena mi je jednom prilikom rekla – kritikovala me je – „Ti voliš samo komplikovane ljude“. A ja sam joj odgovorio da su svi komplikovani, ali iz nekog razloga – jer im je tako lakše ili pošto su lijenji, zbog političkog, ideološkog, identitetskog pritiska – ljudi radije sebe pojednostavljuju.

Da li pišeš samo kad imaš inspiraciju?

-Ne vjerujem u inspiraciju. Pišem onda kad više ne mogu da izbjegavam pisanje. Danilo Kiš je rekao: „Ja počinjem da pišem tek kad prevaziđem odvratnost prema književnosti“. Ja na kraju napišem nešto svakog dana, pošto radim na šest-sedam stvari istovremeno – fudbalske kolumne, jedno, drugo. Konstantno mi fali vremena za čitanje, pa ponekad preskočim pisanje u korist čitanja. Ponekad mi ističe rok za predaju teksta, a ja kažem, „Ko ga jebe, čitaću memoare ovog mutavog fudbalera“. Ponekad uopšte ne pišem. Jednom me je neko pitao šta radim kad ne pišem. Rekao sam: „Gluvarim.“

Šta misliš o svom poslu predavača na fakultetu?

Ne sviđa mi se kao stalno zanimanje – radno vrijeme, skupovi i komisije i šefovi i te stvari – ali obično uživam u samom procesu i osmislim kurs tako da bude ugodan. Nikad u životu nisam imao glupog studenta. Nikad ne gledam studente s visine. Nikad nisam pomislio, „Pogledaj kakvi su ovi“. Možda se s njima raspravljam i možda mislim da neki od njih imaju zablude – da su inficirani intelektualnom lijenjošću na kojoj se temelji američka popularna kultura, i kapitalizam ako hoćete. Ali dio mog zadatka kao predavača jeste da radim sa tim – protiv toga.

Ali govorim svojim studentima: „Ne morate da pišete“. Neke stvari u životu morate da prođete. Pisanje mora da bude povezano sa unutrašnjim nagonom. Na kursu pisanja lako je upasti u zamku da kažete, „Evo, ova verzija je malo bolja od prethodne. Sve može postepeno da se poboljša“. Ali postoji jedno vrlo jednostavno pravilo u pisanju: sve je grozno, do trenutka kada to prestane da bude. Ravnomerno, postepeno poboljšanje ne uspjeva u umjetnosti. Neki ljudi jednog jutra ustanu i napišu odličnu knjigu. Ili pišu gluposti dvadeset godina i nekako, nekim čudom, jednog dana, pošto su napravili svaku moguću grešku pišući gluposti, napišu nešto u čemu uopšte nema grešaka. Savršeno je. Ja sam pisao gluposti mnogo godina. Onda sam došao ovdje i gledajući šta sam napisao u Bosni, slučajno sam pronašao pasus koji nije bio glup i pomislio sam: „Ovako hoću da pišem.“

Tvoja nova zbirka nosi naslov Knjiga mojih života (The Book of My Lives). Je li to neka vrsta memoara?

Ne. Memoari podrazumjevaju da želiš nešto da otkriješ o sebi – da se prisjetiš svog života u obrazovne svrhe. Nekad davno memoare su pisali Čerčil i slični ljudi, jer su imali fantastična iskustva i smatrali su da će ona koristiti narednim generacijama. Ali onda je taj žanr postao ono što je postao – javno ispovjedanje, gdje drugi imaju priliku da o tebi sude i da ti zatim oproste, možda naučivši nešto iz tvog jadnog primjera. To meni nije bio pokretač. Moj pokretač je želja da pričam priče.

Zanimljivo je da u Bosni ne postoje odgovarajući ekvivalenti za reči fiction i nonfiction. Sa pripovjedačkog stanovišta ova razlika je vještačka. Koji je sveobuhvatni termin za sve što predstavlja priču? Ja vjerujem da mi kao ljudska bića imamo potrebu da pričamo priče – mislim da je ona evoluciona. Tako možete razmišljati o pripovetci kao književnoj formi, ili možete misliti o pričama. Na primjer, za mene ovo zadovoljava definiciju priče: Izašao sam da kupim flašu vode i onda sam se izgubio. Tu priču možete ispričati prijatelju, ona može da traje četiri rečenice i da ne sadrži nikakvu veliku dramu niti pouku, ali ipak je priča o tome šta se dogodilo. Pretpostavljam da su nekad davno kanibali umjeli da dođu kući i kažu: „Vidjeli smo finu grupu debelih u šumi. Pođite s nama i ponesite ražnjeve“. Pričali bi drugima šta su vidjeli. Sada razmišljamo o informacijama – ako imaš informacije, znači da si uhvatio protivnika za muda. Ali moramo da pretočimo informacije u znanje, ako mislimo da nam one budu od koristi.

Šta te je najviše iznenadilo u životu pisca?

Ne znam da li je iznenađenje prava riječ, ali savladao sam tešku lekciju u Bosni o umjetnosti i njenoj oplemenjujućoj ulozi, ili nepostojanju te uloge. Ali uprkos svemu što racionalno znam i svemu što mogu da izrazim riječima, mogu da kažem da mi je teško da odustanem od ideje o plemenitosti umjetnosti. Ja zarađujem od ovoga što radim i hoću da zaradim i volio bih da imam puno para, ali ipak vjerujem da je jedini razlog za pisanje to što će ono nekog ili nešto da popravi. Zaista vjerujem – a znam da ne bi trebalo – da umjetnost prevazilazi novac i uspijeh i slične stvari. Ovo može da se radi i ako se ne držiš ideje plemenitosti. Ali ja je se držim, držim se za nju noktima. Stvarno ne mogu to da opravdam intelektualno. Racionalno bih tvrdio da to nije tačno. Međutim, da nije toga – čemu bi služio ovaj život? Kakav bi bio ovaj svijet? Šta bismo mi kog đavola radili? Potpuno sam svjestan da to nije nešto što mogu da postignem ja ili bilo ko drugi, ali to je nešto čemu treba težiti, i ne uspjevati, svakodnevno.

(pescanik.net)